Poslije kratkog propitivanja, žena mu je rekla da je nagazio na opasne sihire, da mu je frizerka uzela pramen kose i žutu majicu ukrala iz stana i zakopala u groblje. On treba da nađe to, da odnese na Vrelo Bosne, pusti pod mlazom vode nekoliko puta i da se vrati njoj. Tako je i bilo
Nije džaiz danas poštenom insanu ni kod frizera otić’. A da ga ne zaboli glava. Ne od tretmana nego od svakakvog hajvana. Odeš, recimo, na šišanje, a izađeš mahnit. Ili odeš na trajnu ondulaciju, a završiš na trajnom petom odjeljenju. Nije ovo ništa protiv frizera nego protiv sihirbaza. A sve zbog kose. Do nečije kose važno je doć’. Ona je najbolja alatka za ošišat’ nečiju dušu. Pramen kose u ruci neke vještice i – gotovo. Magija učini svoje. Samo je važno jako zaželjet’ i dobro platit’.E, tako je jedna nabrekla seljančica iz okolice Visokog zaželjela jednog zgodnog mladića. Baš k'o u bajci – zaželjela, samo za sebe. A pošto nije bila obdarena nikakvim zamamnim atributima, nit’ tjelesnim, a bogme ni umnim, a valjalo je zbog poznih dvadesetih već na ludi kamen stat’, ona je krenula u osvajački pohod. Jedva da je završila frizerski zanat i, kako to obično biva kod nas, takvi se odmah zaposle po nepisanom pravilu – što manje znaš, to manje vrijediš, a što manje vrijediš manje ćeš biti i plaćen. Radila je kod nekog frizera na Ilidži. I u salon dolazilo i staro i mlado, a nerijetko bi bahnuo i kakav naočit mladić. Tako su jedan dan upali i lokalni mangupi, sve jedan zgodniji od drugog. Njih četvorica. Nisu se šišali ni brijali ni sređivali nego nako vidjeli ovu neprivlačnu žensku pa se kontali s njom malo zafrkavat’. Ali dan po dan, onaj najzgodniji i najprijatniji među njima odluči sjesti na stolicu i pustiti je da mu radi o glavi. Njima oči stale, ali prihvatili kao šalu. Od tog šišanja, on se promijenio. Zaćorio totalno. Drugu večer nije htio s njima ni na kafu, nego ode s njom. Onda ga sutradan zvali na tekmu, ma kakvi – odbio ih k'o s nokta: „Fatajte se nekog posla, kakva utakmica!” Oni mislili da mu frizerka služi samo za one stvari pa se malo primirili, opravdavali ga, vjerovali da će ga ubrzo proći pa će se zajedno svemu dobro smijati. Ali, dan za danom prolazio a on se od svoje dunđer frizerke nije odmicao. A kad nije bio s njom, samo bi buljio u mobitel, čekajući njenu poruku. Kada su mu starci otišli na more, on je doveo u stan, nisu izlazili danima, uživajući jedno u drugom. Ona je tad obavila važniji dio posla. Uzela što joj je trebalo i začarala ga potpuno. Kad su mu se mati i otac vratili s mora, primijetili su da se nešto dešava s njim. Nije to bio onaj momak. Gled'o je u jednu tačku na zidu kad nije bio s njom, nije ništa htio da radi, svađ'o se redovno s roditeljima, a jarane otjer'o od sebe. Postao krvoločan, ukoljica, prava prznica. Izgubio kontrolu, prihvatio samo njena pravila. To je, srećom, primijetila i majka njegovog najboljeg druga i pretpostavila da je ovaj nagazio na ženske čarke. Nagovorila je sina da ga vodi jednoj ženi na Dobrinji koja je vrlo učevna, koja gleda u Kur'an i „otvara zvijezdu”.
Jedva ga je drug prisilio da odu, u ovome se sve bunilo. „Dobro sam. Ne idem nigdje. Kakve gatke! Kakva žena?! Šta mi fali?!”
Jaran ga je na jedvite jade ugur'o u auto i uveo kod te žene koja „otvara zvijezdu” pomoću Kur'ana. Na sto je prostrla bijeli čaršaf, a na njega je stavila Musaf. Čim je uš'o rekla mu je da se spusti na koljena, otvorila je Musaf i krenuo je dijalog između skidačice sihira i frizerkine žrtve. Ovaj se sav tresao k'o Agadir, htio izać’, al’ mu jaran nije dao.
Poslije kratkog propitivanja, žena mu je rekla da je nagazio na opasne sihire, da mu je frizerka uzela pramen kose i žutu majicu ukrala iz stana i zakopala u groblje. On treba da nađe to, da odnese na Vrelo Bosne, pusti pod mlazom vode nekoliko puta i da se vrati njoj. Još mu je rekla da će sve to sigurno naći i da traži svježe iskopanu zemlju pored mezarja. S jaranom je sve do pred akšam tumar'o po Barama, obilazili su vječne kuće mnogih, parcele znanih i neznanih, tražeći kakvu prekopanu zemlju.
Kad su više posustali, krenuše nazad kući, ali sudbina je htjela da opsihirani mladić predloži jaranu da odu još na jednu stranu. Nisu dugo tražili kad nađoše najlonsku kesu plitko ukopanu i u njoj ono što je skidačica sihira i rekla: njegovu žutu majicu i kosu. Obojica su se u čudu gledali. Odletjeli do Vrela Bosne, proprali sve i požurili natrag do ove „vidovnjakinje”, koja mu je kazala da majicu mora stalno držati u kući i to na zidu. Zašto? Nije objasnila.
Momak ju je posluš'o i odmah doš'o sebi, jer mu je dala neke zapise, proučila za njim i poručila da je dobro proš'o kako je moglo bit’. I nije bila od onih koji su tražili nekakvu naknadu. A kad joj je on pokuš'o nešto novca dati, odbila je uz obrazloženje: “Hvala Bogu da me koristi u svrhu dobra”.
Čim je svanulo ovaj se od huje nije mogo spasit’ pa je saček'o frizerku, umalo je nije ubio, doslovno. Pobjegla je glavom bez obzira, vjerovatno nazad u ono svoje seoce kod Visokog, a momak je opet isti, nasmijan i normalan. Samo sad s više vjere u sebi. Oženio se prošle godine i dobio nedavno sina.
A ko bi da se čuva od crne magije nek’ pripazi na zube, kosu i nokte. Tu je taj DNK. Moderne vještice to znaju pa im više ne trebaju ni ljuske od zmaja, sto ljutih trava, zmijski rep, šišmiševih tucanih krila prepun džep… Jok.
Samo mala nesmotrenost frizera.