Kada je Ratko Mladić sa hordama smrti ušao u Srebrenicu jula 1995. godine, kao duhovna podrška našao mu se pri ruci vladika Vasilije Kačavenda. Tom prilikom, Kačavenda je pozdravio “oslobodioce”, čestitao Mladiću i održao prigodnu besedu u kojoj je, između ostalog, rekao: “Krv vapije za osvetom. Sveteći se, srpski narod rušio je najmoćnije imperije i, evo, dočekujemo radosne dane polako približavajući se onome trenutku kada će se ponovo posle Kosovske bitke ujediniti i vaspostaviti srpska država”. Dajući crkvenu podršku genocidu, dok je streljanje trajalo, Kačavenda je služio liturgiju i ovako besedio: “Našem narodu bog se približio, a nebo je postalo nikada bliže nego sada. Mi osjećamo da je bog sa nama, mi osjećamo da božja ruka vodi nas, jer zar nije čudo božije, braćo I sestre, da posle tolikih žrtava samo oko Srebrenice, stare srpske prestonice Uroša Nejakoga, zar nije čudo I milost božija da evo za tri dana oslobode hrabri srpski borci srpsku zemlju okupiranu od Osmanlija, da tamo gde je časni krst sijao postavili su ruglo polumjeseca.” Tako je govorio Vasilije Kačavenda. A njegove reči su se u puškama Mladićevih vojnika pretvarale u metke koji su pobili preko 8.000 zarobljenih Bošnjaka