Oni meni duguju sve za filmove koje sam im dao, a ja njima ne dugujem ništa, tvrdi Kusturica
Emir Kusturica u intervjuu za srbijanski “Kurir” govorio je o svom “životnom djelu” – višegradskom Andrić-gradu, te naravno svom rodom gradu Sarajevu.
Po ko zna koji put Kusturica je branio i objašnjavao svoje stavove vješto poturajući tezu da on nije ratovao i da je bio “neutralan” u svakom pogledu.
Portal “Dnevnog avaza” prenosi dio intervjua sa ovim redateljem:
“Dok oprezno, ali s ponosom, gazi između skela i fosni budućeg Andrićev-grada, Emir Kusturica govori o svom velikom projektu na Drini, ali i onome što ga najčešće pitaju – povratku u Sarajevu i odnosu prema rodnom gradu.
Šta će Andrićev grad donijeti Višegradu?
– Imam utisak da ovaj grad, koji nosi Andrićevo ime, treba da se formira kao jedno urbano jezgro koje miri i koje od ove klanice stvara nešto što je propušteno kao lekcija iz istorije. Idealna je pozicija ovog spruda, koji su Drina i Rzav stvarali milionima godina. Mislim da je kulturološka funkcija, koju bi taj grad trebalo da ima, zapravo rekonstrukcija nečeg što nije bilo, a trebalo je da bude.
Mehmed-paša Sokolović je Višegradu podario ćupriju na Drini, a Vi četiri vijeka kasnije zidate Andrićev grad. Da li ste vi novi, savremeni Mehmed-paša?
– Naravno! Ali obrnuta varijanta!
Da li je ideja o izgradnji ovog grada u stvari odraz zahvalnosti Ivi Andriću?
– Ovo ne gradim samo da bih podigao spomenik Andriću, već zbog toga što je ovaj grad izgubio vrijeme. Obično se ovdje, što bi Andrić rekao, kad su neke istorijske nevolje, povuku gore u brda, pa sanjaju šta bi sve u životu moglo da se uradi. E, to je njih iznenadilo, što smo Mile Dodik, Aleksandar Džombić i ja pokrenuli posao.
Koga je to iznenadilo? Zar ima onih koji se bune protiv izgradnje?
Bune se ovi u Sarajevu! Oni ne priznaju mir i nisu zadovoljni konsekvencama rata. Oni još prizivaju neke koji bi još mogli da budu krivi, a ne samo ovi koji su pozatvarani. Moj odgovor je da ni Mile Dodik ni ja nismo ratovali. Ja sam snimao filmove, a on je bio u dubokoj opoziciji i mogao je život da izgubi zbog toga. Dakle, naša ideja je da ovakve prostore oplemenimo i da im, koliko je to moguće, znanjem i idejom damo mogućnost da teže uđu u rat.
Zar se rat nije odavno završio?
Jeste, a oni su nastavili da guslaju glupu gubitničku priču, a smeta im i rekonstrukcija mog porijekla. Rekonstrukcija mog porijekla je moje pravo, kao što su i posljedice mog određenja takve. Uostalom, nije lako biti Srbin. Lakše bi bilo da sam izabrao da budem Francuz.
Je l’ zato hajka na vas ne prestaje u Sarajevu?
Ona traje već 20 godina i potpuno je besmislena. Ona može da bude razumljiva kao emocionalna reakcija na moju odluku. Pazite, oni ne prestaju da uživaju u ulozi žrtve. Ja sam u Sarajevu rođen, tamo sam odrastao, napravio sam dva filma… Ona dva filma koje oni jedino priznaju. A „Crna mačka, beli mačor“ je najveći hit-film koji sam napravio. „Underground“ je poznat od Čilea do Japana. Ali, prirodno je da se oni identifikuju sa ta prva dva filma, u kojima mogu da prepoznaju svoje porodice i mitsku dimenziju svog naroda.
Šta bi trebalo da se desi da biste se vratili u Sarajevo?
Bolje je da se to ne desi. I za njih i za mene. Ja sam pred rat činio sve da do rata ne dođe. Oni su prošli taj rat i na koži su osjetili šta je to. I mi nikad ne možemo da uskladimo moju ideju o tome kako je rat mogao da se spriječi sa onim što je bilo i što je proizvelo novo mišljenje. Što bi rekao jedan pametan čovek – najbolje je nama kad smo razdvojeni. Oni meni duguju sve za filmove koje sam im dao, a ja njima ne dugujem ništa!
Ima li u tom nesporazumu još spornih detalja?
Kad bih se vratio u Sarajevo, morao bih da se foliram da imam drugo mišljenje, a naučio sam da moja autonomija i sloboda budu krunski izraz mog postojanja. A i pitanje mog porijekla je tu sporno. Za njih, ne za mene. I način na koji sam vidio početak rata je za njih sporan. Mislim da je političkoj ravnoteži u vrijeme tih nacionalnih stranaka odgovarao rat. I Karadžiću i Izetbegoviću. Ja to ne bih razdvajao. Moj odlazak tamo samo bi uzbudio stanje koje je nepromjenljivo. Mogli su i oni kao Milo Đukanović da napuste Jugoslaviju bez ispaljenog metka, ali nisu htjeli, kazao je između ostalog Kusturica.