Jasuši Akaši: Falsifikator, manipulator i lažov bez premcaO ratnom angažmanu Jasušija Akašija skoro je sve već rečeno. U vrijeme dok su zločinci sprovodili genocidne namjere po Srebrenici on je sa Slobodanom Miloševićem i Ratkom Mladićem održavao tajne sastanke. Nakon potpisivanja Dejtona jednostavno je nestao, da bi ovih dana, slučajno ili ne, opet krenuo u medijsku “ofanzivu” sa očito lošim namjerama.
U današnjem intervjuu za beogradsku “Politiku” ponovio je svoje već odranije poznate stavove, svjesno fasificirajući vrijeme i događaje.
“U Srebrenici su bili naoružani bosanski vojnici. Nisam navijao za Srbe, ‘bio sam nepristrastan’. Amerikanci su stalno tražili da se odobri bombardovanje. Izveštaj o Markalama, u kome ekspertska međunarodna komisija ne može da utvrdi da li su bosanski muslimani ili bosanski Srbi gađali pijacu, sve vreme je dostupan Haškom tribunalu. Jedini merodavni izveštaj o tome ko su krivci za pogibiju 68 nedužnih civila na pijaci Markale sve vreme je dostupan Haškom tribunalu, i to u Ujedinjenim nacijama, koje su osnovale sud za bivšu Jugoslaviju. Krivica za ovu tragediju ne može se svaljivati na vojsku bosanskih Srba”, beskrupulozno laže Akaši koji je bio izaslanik generalnog sekretara UN za Balkan u periodu od januara 1994. do novembra 1995. godine.
POLITIKA: Da li je bilo pritisaka da se Srbi okrive i prije nalaza komisije, što su učinili svi strani mediji?
“Na nas nisu uticali takvi pritisci. Imenovao sam ekspertsku međunarodnu komisiju, od kojih je dvoje došlo iz islamskih zemalja, a drugo dvoje iz zemalja koje su Srbi smatrali prijateljskim. Na čelu eksperata bio je Kanađanin. Prije nego što je pogodio pijacu, projektil je udario o krov jedne prodavnice, pa su eksperti mogli samo da ustanove ugao čiji je špic bio na Markalama, a koji se širio. U tom trouglu su bile i srpske i muslimanske snage. Zaključak ekspertske komisije jeste da je bomba mogla da dođe sa bilo koje od ove dvije strane. To je jedini mjerodavni nalaz zasnovan na naučnoj bazi”.
POLITIKA: Zapamćeni ste među Srbima u tim jako teškim vremenima kao jedna od rijetkih visokih ličnosti koja nije bila na strani protivnika, a Amerikanci su vas optuživali da navijate za Srbe?
“Mnoge od nas iz UN tako su etiketirali. Zamjerali su nam da pregovaramo sa prosrpskog stanovišta. To nije tačno. Mi smo samo htjeli da budemo nepristrasni i da pošteno odradimo svoj težak zadatak”.
POLITIKA: Da li to znači da su, sa vašeg stanovišta, zapadne sile bile pristrasne?
“Ne bih to mogao da kažem za Francuze i Engleze, koji su imali brojne trupe na terenu. Francuzi su imali 6.000 vojnika u okviru ‘plavih šljemova’, u ovoj najvećoj mirovnoj operaciji u istoriji UN. Amerikanci su imali samo avione NATO-a, i stalno su insistirali da počnu sa bombardovanjem. Prvo se govorilo da će bombardovati onu stranu koja prekrši dogovor o prekidu vatre. Kasnije je ova doktrina preokrenuta i počeli su da govore: Hajde da bombardujemo Srbe. Protivio sam se kada sam bio u pregovorima sa njima i kada su pregovori davali rezultate. Ali Madlen Olbrajt to nije razumjela i počeli su pritisci iz Vašingtona da se Srbi bombarduju”.
POLITIKA: U američkoj štampi optuživali su vas što niste spriječili “tragediju u Srebrenici”? (Presudama Haškog trinbunala u nekoliko slučajeva pravno je dokazano da riječ o genocidu; op.aut)
“Srebrenica, ko je mogao da spriječi Srebrenicu? Kad je počeo Mladićev napad na Srebrenicu tamo su bile stacionirane muslimanske trupe. Njihov komandant je nekoliko meseci prije napada otišao u Sarajevo i nije se vratio”.
POLITIKA: Kako je bilo moguće da se desi Srebrenica, možete li vi to da objasnite?
“Možda je Ratko Mladić htio da se osveti za prethodne teške napade i gubitke. Možda i nije planirao pravu ofanzivu, ali je shvatio da nema otpora. Možda je tek tada odlučio da pregazi Srebrenicu. Tu su bili holandski vojnici pod ‘plavim šljemovima’. Ostali su bez zaliha u hrani i municiji. ‘Nisu bili u stanju’ da se suprotstave napadu. Čim je vojni komandant Unprofora tražio podršku NATO-a iz vazduha, za deset minuta sam se sa tim složio i avioni NATO-a su počeli da gađaju vojsku bosanskih Srba koja je napredovala ka Srebrenici”.
POLITIKA: I tada vas je zvao ministar odbrane Holandije, zašto?
“Da mi kaže da su holandske trupe toliko blizu vojsci bosanskih Srba, da će njihovi životi biti ugroženi. Tražio je da prestane bombardovanje, i ja sam obavijestio NATO. Tako je bombardovanje obustavljeno. Ali ne verujem da bi, i da je nastavljeno, to napravilo bilo kakvu razliku”.
POLITIKA: To je bila zaštićena, sigurna zona?
“Da, ali zaštićene zone u Bosni nisu bile demilitarizovane, kao što su to nalagala pravila. U početku, Srebrenica je bila demilitarizovana, ali bosanske trupe su se vratile. Tako da su sve zaštićene zone, ne samo Srebrenica, postale baze za trupe bosanskih muslimana koje su se tu odmarale i reorganizovale. Tu im je stizalo oružje sa obližnjih aerodroma”.
POLITIKA: Zašto niste reagovali?
Generalni sekretar UN tražio je, bazirajući se na našem izveštaju sa terena, da se zone demilitarizuju, a za to nam je bilo potrebno dodatnih 40.000 ‘plavih šljemova’. Savet bezbjednosti to nije odobrio. Nikad nismo imali vojnu snagu da zaštitimo sigurne zone. Niti su se znale granice sigurne zone. Gdje ona počinje i gdje se završava”.
POLITIKA: Kakvi su vaši utisci iz susreta sa Miloševićem, Karadžićem, Mladićem?
“Sa Miloševićem sam se za te dvije godine sastajao jako često. Obično u četiri oka. Ponekad je su tu bili njegov šef kabineta i moj zapisničar. Naši susreti trajali su uvijek po nekoliko sati, a kada smo razgovarali oko Goražda – to je trajalo oko deset časova. Kada su tu preda mnom bili i Karadžić i Mladić, on se prema njima odnosio kao prema đačićima, grdio ih je i određivao šta da rade. Oni su ga na početku slušali. Posle, kada ih je upozoravao da će biti bombardovani ukoliko ne prestanu da rade gluposti, oni su mu se smijali. Bar tako mi je rekao Milošević kada sam odlazio sa dužnosti i otišao da se sa njim pozdravim”.
POLITIKA: A sa Karadžićem?
“Sa njim sam se na početku isto susretao u četiri oka. Dobro je govorio engleski. Kasnije je postao formalniji. Morao sam da ga čekam kod sekretarice, i razgovarali smo preko prevodioca. Morali smo da sjedimo u konferencijskoj sali. Isto je bilo i sa Mladićem, sve formalnije i formalnije”.