BORIS TADIĆ: Gospodo, želim vam dobrodošlicu ovde u Karađorđevu i nadam se da nemate prigovora na izbor ovog mesta za naš današnji lepi i konstruktivni trilateralni sastanak.
Piše: Predrag Lucić, RSE
ABDULLAH GÜL: Baš lijepo mjesto. Što bih imao prigovora…
BAKIR IZETBEGOVIĆ: A što ne bi imo, crni Avdo?! Prvo i prvo, mjesto se zove po srpskom razbojniku koji je digo ustanak protiv Otomanskog Carstva i njegovog pravnog poretka…
NEBOJŠA RADMANOVIĆ: Kome si reko da je razbojnik?
IZETBEGOVIĆ: Tebi nisam ništa reko.
RADMANOVIĆ: Čuo sam ja, čuo…
IZETBEGOVIĆ: Jašta si nego čuo kad prisluškuješ. Đe nećeš čut?!
TADIĆ: Šta je bilo, drugari? U čemu je problem?
RADMANOVIĆ: Ovi Turci se nešto domunđavaju, pa kažu da je Karađorđe bio razbojnik.
IZETBEGOVIĆ: Ja sam onako, iz historijske perspektive, primijetio da je dotični narušavao javni red i mir u jednoj međunarodno priznatoj pravnoj državi…
TADIĆ: Pa dobro, ljudi, jesmo se lepo dogovorili da nećemo da sipamo so i biber na istorijske rane…
RADMANOVIĆ: Ne sipa Bakir so i biber. On bi prosuo benzin, pa zapalio…
GÜL: S ekonomskog gledišta je potpuno neodrživo da u uvjetima svjetske energetske krize pomažemo zemlju u kojoj odgovorni ljudi prosipaju benzin.
IZETBEGOVIĆ: Ma niko ne prosipa benzin, to se samo tako kaže, onako metaforički…
GÜL: A ja tebi sad metaforički kažem da neću da prosipam pare na vaše metafore.
IZETBEGOVIĆ: Što, bolan, nasjedaš na ove kaurske finte…
RADMANOVIĆ: Evo, čuli ste ga… Ovo je direktan udar na Republiku Tursku kao sekularnu državu.
IZETBEGOVIĆ: Ej, nemoj ti, Nešo, matere ti, da braniš Tursku od mene. Što je nisi branio od Karađorđa kad ti je toliko stalo do nje?!
TADIĆ: Nemojte, ljudi, pobogu, da se hvatamo u te istorijske zamke. Ponašajmo se u ovom lovištu viteški, ko gospoda lovci, a ne ko gonjena divljač. Jesam li ovo lepo reko?
GÜL: Baš lijepo.
ŽELJKO KOMŠIĆ: Ej, znate li vi, raja, koliko je drug Tito ovdje odstrijelio životinja?
RADMANOVIĆ: Sreća što ovdje nema Hrvata, pa se niko neće uvrijediti što si ih nazvo životinjama.
KOMŠIĆ: Kako nema Hrvata? A šta sam ja?
RADMANOVIĆ: Kakav si ti Hrvat? Znaš ti šta je za tebe naš Mile Dodik? On je za tebe onaj, kako se zove, onaj… Zrinski Frankopan.
KOMŠIĆ: Šta, bolan, lupetaš, kad se ne razumiješ u Hrvate?! Zrinski i Frankopan nisu jedna ličnost nego dvije.
RADMANOVIĆ: Eto, kažem ja… Taj Zrinski Frankopan je podvojena ličnost ko i ti. Ti si dobar Hrvat samo za Muslimane, a za Hrvate si samo dobar Musliman, ako to uopšte postoji.
IZETBEGOVIĆ: Šta si to reko?!
RADMANOVIĆ: Reko sam da je Komšić dobar čovjek, toliko dobar da nije svoj.
TADIĆ: E izem ti tog Zrinskog Frankopana… Popeli ste mi se na vrh glave s tom vašom istorijom. Možete li vi uopšte da razgovarate o budućnosti?
KOMŠIĆ: O kakvoj budućnosti da razgovaramo na mjestu gdje su Milošević i Tuđman dijelili Bosnu i Hercegovinu?!
RADMANOVIĆ: Pa šta fali takvoj budućnosti?
IZETBEGOVIĆ: Evo, čuli ste ga! Pa vidiš li ti, crni Avdo, s kim mi živimo?!
GÜL: Vidim, vidim, ali zajednička budućnost u Evropskoj Uniji je naš imperativ.
TADIĆ: Tako je, kolega. Mi smo došli na ovo mesto da pokažemo celom svetu da se može i drugačije nego do sada, da skinemo to nekakvo prokletstvo s ovog prostora i dajte, molim vas, da u tom duhu svi budemo konstruktivni.
KOMŠIĆ: Pa i ja sam za to da se skine prokletstvo, da se obračunamo sa zlim duhovima i vampirima prošlosti…
TADIĆ: Lepo rečeno, ali nemojmo da to ostane samo na rečima.
RADMANOVIĆ: Dajte onda glogov kolac, pa da se s vampirima obračunamo ko što Bog zapovijeda…
IZETBEGOVIĆ: E znao sam da će ovo da završi na Andriću, jeb…
KOMŠIĆ: Kakav Andrić, ko govori o Andriću?
IZETBEGOVIĆ: Kolac, kolac govori! Čito sam ja lektiru i znam ja čim se spomene kolac, šta se time insinuira!
GÜL: Nemojmo, gospodo, o insinuacijama. Bavimo se realnom politikom, molim vas. Ko vam je taj gospodin Kolac i zašto ga uplećete u ovaj razgovor?
KOMŠIĆ: Ne zove se on Kolac, nego Ivo Andrić.
GÜL: Dobro, ko je taj Andrić?
KOMŠIĆ: On je naš bosanskohercegovački nobelovac. Rodio se u Dolcu, kod Travnika.
IZETBEGOVIĆ: Šteta što nije i završio na kolcu kod Travnika.
GÜL: Kakve veze ima taj bosanski nobelovac sa kolcem? Šta je dobio Nobelovu nagradu za tesarstvo?
RADMANOVIĆ: Nije on bosanski nobelovac nego srpski. I nije dunđer nego pisac. Srpski pisac.
KOMŠIĆ: Nije nego bosanskohercegovački, po rođenju Hrvat iz Bosne.
RADMANOVIĆ: Jak Hrvat, silan Hrvat, takav ko i ti. Razlikujete se samo po tome što se on nije poturčio.
IZETBEGOVIĆ: Nego posrbio.
KOMŠIĆ: Šta lupaš, Bakire?! Andrić je bio i ostao Bosanac.
RADMANOVIĆ: Kakav Bosanac?! Nemoj ti meni te integralističke podvale! Bosanci su vaša sarajevska izmišljotina.
IZETBEGOVIĆ: Nije Andrića izmislilo Sarajevo nego Beograd!
KOMŠIĆ: Bakire, bolan…
TADIĆ: Vi, ljudi, stvarno niste normalni. Pa nije ovo sastanak literarne sekcije nego državnika, razumete li, državnika?! Nismo došli da cepidlačimo oko Andrića i da time zamaramo čoveka iz Turske…
RADMANOVIĆ: Ako je čovjek iz Turske došo da se s nama odmori, onda je načisto prolupo. Svi idu na odmor u Tursku, a sad se on našo da ide iz nje i da dođe baš ovamo.
IZETBEGOVIĆ: Eh, kad bi svi Turci bili takvi…
GÜL: Hoće li mi netko napokon objasniti u čemu je problem s tim vašim nobelovcem?
KOMŠIĆ: Pa baš u tome što je naš nobelovac.
IZETBEGOVIĆ: E moj, vala, nije…
GÜL: Ti, Bakire, onda nemaš nobelovca?
IZETBEGOVIĆ: Imam, kako ne bih imo…
KOMŠIĆ: Gdje ti je i koji ti je?
IZETBEGOVIĆ: Onaj mi je naš…
KOMŠIĆ: Koji naš? Ja nemam drugog.
IZETBEGOVIĆ: Naš, bolan, naš… Nije moj i tvoj nego moj i Abdulah-efendijin.
GÜL: Koji je to moj i tvoj?
IZETBEGOVIĆ: Pa Orhan Pamuk, predsjedniče.
GÜL: Ako si ti, Bakire, Armenac, ja – da te obavijestim – evo nisam.
IZETBEGOVIĆ: Kakav Armenac? Pa Orhan Pamuk je naš, Turčin.
GÜL: Jest, ko što je i taj vaš Andrić Bosanac.
KOMŠIĆ: Bakire, bolan, došli smo ovdje da sačuvamo cjelovitu Bosnu, a kako smo krenuli, pocijepat ćemo i Tursku…
GÜL: E vala, nećete. Ja hitno moram kući. Javili su mi da je srušen spomenik tursko-armenskom pomirenju.
TADIĆ: Pa šta ćeš sad da radiš?
GÜL: Da ga dignem.
TADIĆ: Je li u vazduh?
RSE/RNR